Srpski književni glasnik

и

| | 4 г у |

:

Тома КАРЛАЈЛ. 905

остале, види од тих Остварених Идеала само ова два: његову Цркву или његово духовно Вођство ; његово Краљеветво или његово световно Вођство. Црква, каква реч! богатија него Голконда и сва блага овога света! У српу најудаљенијих планина диже се мала Црква; свуд около спавају мртви под својим белим гробним плочама, „у нади срећног васкресења“, — туп и неосетљив бићеш ти, о читаоче ! ако ти то ниједног тренутка (на пр. у часу поноћног јецања, кад таква Црква аветињека лебди у небу, а све је Биће као прогутано тмином) не буде казивало ствари непсказиме које продиру до у душу душе. Јак је био онај који је пмао своју Цркву, оно што можемо назвати Црквом, — се помоћу ње он је, и ако у „средишту Бесконачности, у сливу Вечности“, мушки стајао пред Богом и пред људима, — Васељена, без обличја и без обала, њему је ипак била тврд град п познат крај. Таква снага лежи у Бери, у самој тој речи искрено реченој: „ја верујем!“ Нека би људи стога поштовали своје „Вјерују“, и подизали му велелепне храмове и пречасне хперархије, и даровали му десетак од свог ужитка; за тако шта вреди не само живети већ и умрети“.

Од оних читалаца који се најзад помире с Карлајловим стилом, половина ће устукнути испред његових идеја. Његове су идеје тако необичне пи несувремене, да je Ten држао да сме говорити о Карлајлу као о „једној необичној животињи, остатку једне ишчезле феле, једној врсти мастодонта залутала у један свет који није за њ удешен“. Шта више и сам Карлајл, кад је о себи говорио, морао је да се послужи једним упоређењем у истој мери зоолошким и преисторијеким. „Бедни дивљи бик, сав у блато уваљан, из германских прашума“, вели он о себи у једном тренутку нежног самоносматрања. Ипак, неће бити тачно да се ради карактеристике овог писца мора ићи чак у препотопско доба или у германске прашуме. Он јесте био далеко од свога века али не толико. Ако се већ узме да по својим мислима није припадао ХГХ