Srpski književni glasnik

906 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

веку у коме је писао, већ једном од ранијих векова, онда га без сумње не треба ставити даље него у ХУП век, за време пуританизма. И то би онда био један скотлендски „заветник“, који је заспао крајем ХУП века а пробудио се почетком XIX, и на кога цео ХУШ век са својом просветптељском мисијом није имао никаква утицаја...

Одиста, сва се Карлајлова филозофија да објаснити оном специалном религиозношћу, коју је он наследио од својих предака, скотлендеких сељака одгајених у једном уском и мрачном протестантизму. Као ти стари пуританци, Карлајл је не само веровао у Бога већ и осећао његово присуство у евакидашњем животу. Док обично побожан човек верује у Бога кад год о њему мисли, али о њему мисли тек с времена на време, у већим размацима, дотле је Карлајл био од оних људи који на Бога. мисле сваког дана, ако не сваког часа; којима Бог не излази из главе као ни заљубљеном човеку слика жене коју воли, и којима се стога чини да је Бог ту уза њих, и види што год раде, док им, е друге стране, глас властите савести долази као споља, дакле од њега, а не изнутра, од њих самих. То свакодневно општење ес Богом одузима сваку радост живота, чини човека озбиљним, суморним, пи поред свег унутрашњег блаженства опет неспокојним. У Карлајловом писању осећа се један нарочит акцент, чемеран и пун неисилаканих суза, који најбоље сведочи у којој је мери он био жртва религиозне меланхолије.

Осећајући Бога тако силно у свом животу, Карлајл је морао видети његов прет свугде у васељени. Он није дао рећи да су се божије руке дигле од овог света по његовом створењу, и да се од тада он развија по законима постављеним једном за свагда. Он је узимао да Бог ниједног часа није престао водити свет својом личном „вољом ка једном циљу који само он зна. Басељена је једна вечита тајна, наш живот у њој једно непрекидно чудо, а сва научна истраживања и сва филозофска ре-

зоновања, колико јалов толико и глупо надмен напој да

1 i Ј ?