Srpski književni glasnik

ТомА КАРЛАЈЛ. 907

објаснимо нешто што моћ нашег схватања превазилази. Карлајл се нарочито заустављао на томе, како је модерни човек престао осећати да живи у једном свету чуда. На место оног чуђења, дивљења, обожавања у које је примитиван човек падао пред сваком ствари и појавом, дошло је неповерљиво проматрање, петраживање, хватање природе на леглу њених последњих узрока, откривање њених тајни, и тумачење њених закона. Алп уз пркос свему томе човек ништа више не зна но што је првог дана знао. Он се навикао истина на чуда сред којих живи, јер има ту драгоцену особину да се навикне на све што траје, али навикнути се на једну ствар није то исто што и познати је. Тим стварима на које се навикао и ако их није познао, човек је дао имена, која му изгледају савршено јасна, јер их је оп сковао. И само због тога што се поводом појединих ствари сећа речи које зна, он уображава да зна и саме ствари, — т.ј. он уображава да зна ствари само стога што је из области ствари прешао у област речи. И на пр. то сунце, пред чијом је небеском светлошћу први човек пао на колена као пред једним откривењем самога Бога, то сунце ми нећемо више ни да погледамо, толико нам је то једна позната ствар, и мислимо да оно нема за нае више тајне, кад смо му једном дали извесно име, које у ствари није ништа друго до празан звук. Права је мудрост обновити, после толико векова цивилизације, резоновања и живљења у речима, прве и једине тачне, јер једине искрене и нефалсификоване, утиске од ствари, понова дакле осетити, јер то се може само осетити, колико је њихова суштина, која се не да речима исказате, тајанствена чудновата, мађијска, и онда не говорити ништа, већ само ћутати, — ћутати и дивити се,

Кад се једном узме да је овај свет једно божије чудо, онда се мора закључити како је и Карлајл закључивао, да је човекова улога у њему да буде божије оруђе. Он има да живи онако како му казује божији глас који