Srpski književni glasnik

908 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

је у његовој савести, јер да би остварио своје намере преко људи Бог је морао задржати овај начин општења с њима. Главна је дужност човекова према томе, да пази да се та веза између Бога и њега не прекине, да се глас "савести не угаси, већ да се све чешће п све јасније чује. Човек треба да живи у непрестаном испитивању своје савести, — у себи самом а не ван себе. Тешко њему ако своју интимну срећу стане тражити у спољашњем свету, у потрошном материалном благу, у тренутним насладама,

у привидним трпумфима. који га чине великим само пред

људима, тим магновеним сенкама, као и он, у свету вечности... Он ће онда престати да буде једна савест, нешто Богом дано, вечито и само у себи блажено. Он ће се изједначити се тим трошним, тренутним, привидним стварима у које је сву своју срећу ставио. Његов ће живот бити у пуном смислу речи један сан, — исто тако пролазан, обманљив и без правог садржаја.

Али, ипак зато, Карлајл није тврдио да треба живети сасвим повучено, само у мислима на Бога, једним животом колико узвишеним толико пи неактивним. Као сви његови сународници, он је имао подједнако укуса и за религиозни занос и за практичан рад. Његов мистични идеализам није му ништа сметао да буде, како се данас каже, један од највећих „професора енергије“. Нико није већма подстицао на напор, на развијање снаге, на борбу. Нико није већма куражио на истрајност насупрот свима сметњама, и отварао вољу за оне успехе који се постижу властитом снагом, без ичије помоћи и као уз пркос целом свету. Једна од најкориснијих лектира за јачање и челичање воље јесте без сумње лектира Карлајлових списа. Треба прочитати само у „Херојима“ ону анегдоту из сиротињског ђаковања Самуила Џонсона. Усред зиме, пуки сиромах Џонсон затекао се у подераним ципелама. Један имућан пријатељ кришом оставља пар нових ципела пред врата његове собе. Џонсон наилази на њих, узима их брижљиво у руке, али не да их навуче, већ да џх баци кроз прозор. Јер све пре, — пре и влажне ноге

KOZI