Srpski književni glasnik

Тома КАРЛАЈЛ. 909

, у блату и мразу него просијачење! И Карлајл узвикује: „Стојмо на својој властитој подлози, па ма по коју цену! У онаквим ципелама какве имамо! Ако хоћете, у блату и на мразу, али поштено, на оној стварности и суштини коју нам природа даје, а не на провидноме, на ономе што је она дала другоме а не нама...“ Интересантан је начин на који је Карлајл помирио ово величање самопоуздања и пркосне енергије са својим схватањем човека као једног бедног створења, остављеног на милост и на немилост једном божанству које не поима. Dam зато што је човек просто оруђе божије, Карлајл је налазио. да он мора бити крепак и смео. Јер наша служба Богу и није ништа друго него сталан напор да се отмемо својој животињекој природи, и успнемо што ближе можемо једном вишем бићу, које, без пути и без крви, представља чисту свест. зКивот је човеков најтежа међу борбама, — борба са самим собом; задатак који живот поставља пред човека изискује надчовечанске напоре, и зато живети није проста и лака ствар, један „мајалос“, како је Карлајл говорио подругљиво. У живот ваља ући се оним осећањима тешке бриге а опет мушке прибраности и прегнућа с којима се у једну битку улази. Од туда, у својим историјским списима, Карлајл је једнако хвалио људе јаке воље и гвоздене руке, Оливера Кромвела, Фридриха Великога и његовог оца. Наравно, он код Кромвела једнако истиче његову побожност, као и код два пруска краља њихово готово религиозно осећање владалачке дужности. Али, има других примера код којих одиста изгледа да Карлајл воли снагу и саму за себе, без обзира на пиљ коме служи. Тако у „Француској Револуцији“ он без мало с одушевљењем говори о Дантону, који му изгледа мушко од главе до пете, „ишчупан из великог огњенот срца саме природе“. Срећом оваки су примери код Карлајла ретки: иначе би се могло помислити да он само стога проповеда религиозни идеализам што се у тежњи за иделним највише снаге развија. и да је њему на крају крајева више стало до развијања