Srpski književni glasnik

910 Српски Књижевни Гласник.

снаге него до тог узвишеног циља коме оно има да служи. Али и ако би било сувише рећи да је религија вредила у очима Карлајловим само као повод за моралну гимнастику, ипак остаје занимљиво колико је у тог пуританског сањала било симпатије за чисто земаљске величине, за људе од акције, велике владаоце п војсковође, чак и за велике узгурпаторе пи бунтовнике...

У исто време кад је учио људе енергији, Карлајл им је саветовао удруживање, спајање у чврсте и непробојне фаланге. Не треба заборавити да је Карлајлов Бог један Бог страшно активан, који непосредно руководи људеком историјом, диже и обара царевине, даје надахнућа великим људима, једнако меси нове калупе цивилизације. Таквом Богу пуном иницнативе не служи се постом и молитвом, у миру и тишини, одвојено од осталог света. Такав Бог не би могао ништа учинити с осамљеним појединцима, с пустињицима и испосницима. Њему

су потребне велике људске гомиле, — једно човечанетво:

као војска сједињено и организовано, које под истом заставом и под истим вођетвом сложно. корача онамо куда га он води. Код Карлајла религија је нешто више а не само ствар личког уверења и личне душевне потребе. То је још п једна соцнална и организатореска моћ првог реда. Позитиван енглески дух, Карлајл је морао и религију спојити с практичним радом, и то с практичним радом у највећим, историјским размерима.

Кад је једном узео да права служба Богу изискује нашу слогу ради заједничког рада, Карлајл је био обвезан да друштвену солидарност истакне као главну, основну врлину. Али пи у похвали солидарности он је остао чудновато практичан. Он није сматрао солидарност као једну идеју којом се ваља „одушевљавати“, већ као један факт пред којим се не смеју очи затворити. Друштвена солидарност није нешто што тек има да се створи нашом међусобном љубави и узајамним потпомагањем. Она већ постоји као једна виша нужност којој се морамо хтели

БОД с ка