Srpski književni glasnik

x

TomMA RAPIAJI. 911

не хтели покоравати. У жељи да све наше снаге прикупи и усредсреди за извршење својих планова, Бог није хтео оставити нашој инициативи да се спојимо у једну велику породицу. Он нас је сам везао једне за друге, п то тако да чим је једном рђаво, не може ни другима бити добро.

Нека сирота прека удовица, прича Карлајл, нашла се сама с троје Meme у једном непознатом месту. Она се обраћа за помоћ разним добротворним друштвима, али ова је упућују једно на друго, и ниједно не даје ништа. Најзад, пошто их је обишла све, малаксала и духом и телом, она умпре од тифусне грознице. И сада, њена грозница обухвата као зараза цео њен крај. тако да за њоме умире још седамнаест душа. И зар онда, пита се Карлајл, није било јефтиније помоћи тој бедној удовици 7 Овако, она је добила тифусну грозницу и убила њих седамнаест. Ствар чудновата, та бедна удовица обраћа се својим ближњима: „Помозите ме да не паднем, — ја сам сестра ваша, кост кости ваше“. А њена јој браћа кажу : „Не можемо ти помоћи, — ти ниси наша сестра“. Али она им доказа своје сестринство : њена грозница уби њих, и уз пркос свему одрицању они се ипак посведочише њена браћа...

Пошто је врх овог стварног света који сви знамо поставио један невидими, идеални свет одакле се њиме управља, Карлајл је имао да покаже како је могућа веза између та два света, и каквим се управо начином божија. воља врши на земљи. Он је тврдио да из тога што се Бог не јавља непосредно не треба извести да је прекинуо свако општење с људима. Он им једнако шиље своје изасланике, који, надахнути њиме, показују човечанству његов прави пут. Те изасланике Карлајл назива „Херојима“, — у ствари то су они људи које иначе називамо великима. Постојање великих људи није никада спорено, али оригиналност је Карлајлова у томе што он узима да се њихова величина. не састоји у појачаним