Srpski književni glasnik

919 СРпски Књижевни Гласник.

људским способностима него у неким управо надчовечанским способностима.

Велики људи разликују се од обичних људи својом видовидошћу. Обични људи нису у стању пронићи никаквим проматрањем тајну овога света, јер она се на-

лази испод његове спољашње слике, у ономе што наша,

чулна сазнања превазилази. Велики људи, по својој видовидости, сазнају више но што на чула улази; силом једне надчовечанске интуиције они наслућују суштину ствари, која се обичним проматрањем не да утврдити. Поред ове спољашње стране света која се види, они назиру IH његову унутрашњу страну, његову божанскоморалну језгру, која је обичном погледу скривена. Велики људи, према томе, стоје међу нама осталима као међу слеппима њихов вођ који једини види. И стога човечанство треба да пде за својим великим људима, који га једини могу извести на прави пут, пошто тај прави пут они једини назиру.

Било би право безумље тврдити да је у интересу наше личне слободе не дати се водити, макар, остављени сами себи, одмах пали у први јендек. Не треба мислити да сваки има право ићи за својом вољом, па ма кака та воља била. У овом свету који има свога Бога, дужност је свачија ићи за оном вољом која је најближа Богу, па ма то била и једна туђа воља. Овај се свет држи на општој послушности а не на личној слободи. Он је уређен као једна аристократска монархија. Горе, са свим на врху, један Бог који „не само влада већ и управља“; одмах испод њега велики људи, хероји, обдарени, по његовој милости, надчовечанском способности, као нека виша створења, на средини између Бога и човека, — и онда, под том аристократијом божанског порекла, непрегледна маса осталог света, која кроз велике људе има да служи Богу, а која се тим пасивним животом ипак не понижава, јер вршећи. Божију вољу она се само покорава највишем моралном закону.

Али, у свој овој организацији, која на први поглед