Srpski književni glasnik

Тома КАРЛАЈЛ. 919

изгледа тако чврста, има на дну нечег неизвесног, елучајног, ћудљивог. Херојство се не добија ни по каквим сталним правилима већ по непроникљивој божијој милости, која може с подножја друштвених лествица подићи спромашног сеоског или занатлијског сина па супрот силнима и великпма овога света. Што је главно, носпоци луховне и световне власти, поглавари цркве и државе не морају силом свог вишег положаја стојати у тешњем додиру с Богом; њих божије надахнуће може и мимоићи, тако да им од херојства остану само спољашњи знаци. сјајно одело, круна и митра итд. За то време, пак, херојска душа може боравити у каквом човеку без частии власти, са скромном калуђерском ризом као Мартин Лутер, или чак и без честитих ципела као Самупло Џонсон. Где се једног даног момента налази прави ауторитет, то је ствар крајње проблематична. Сваки га може за себе потраживати, јер се на сваког божија милост може излити. Шта више, у исти мах, могу се сударити два ауторитета : један лажни с херојском епољашношћу п други прави с херојском унутрашњости: херојска душа противу херојске образине. Кад се пак не зна где се прави ауторитет налази, онда сваки од нас има да одреди кога ће за прави аугоритет сматрати, — и зато се и Карлајлова хперархија људског друштва у ствари подиже на прилично анархистичној основи.

Али, ако у садашњости и може бити недоумице о томе на којој се страни налазе прави хероји, у петорији се та недоумица коначно решава: хероји су опи људи које је историја као велике забележила. И како су хероји само посредници између неба и земље, и овде међу нама извршници божије воље, то се мора узети да је божија воља изражена у оном низу „свршених чипова“ за које се њихова посмртна слава везује. Историјска нужност постаје на тај начин истоветна. се моралним 2аконом, јер све што су ти велики људи урадили мора се поштовати као разумно и праведно. Ствар чудновата, немогућно је дати у својим идејама више места надпри-

17