Srpski književni glasnik

О ПРОУЧАВАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УОПШТЕ; (Крај.)

Колико критика укуса и критика исторпска“ имају услова, смисла, примене у проучавању трију главних области наше књижевности: старе, срелње (дубровачке) и нове

У старој нашој књижевности, као п уопште у свима средњевековним књижевностима, критика укуса има најмање примене. Она у њој има мање примене него у другој којој области наше књижевности, н.пр. у новој. Проблеми укуса које стара књижевност пружа, елементарни су у главном. Није потребно имати врло фини укус ни употребити јаку књижевну анализу да се старе наше биографије или средњевековни романи и приповетке по лепоти тачно оцене, да се опази колико је Доментијанов

! Критика текста, наравно, има такође примене у све три области наше књижевности, и примењивана је одавна. За стару, то је по себи јасно, пошто су сва дела њена (овде не рачунамо издања наших старих штампарија) остала у рукописима, по правилу познијим и исквареним. За дубровачку, то важи скоро у истој мери, пошто су и у њој многа дела у рукописима остала, а ни штампана издања нису коректно приређивана. За нову, ствар не важи ни из далека у тој мери, али важи ипак: и у њој има дела рукописних (Јоаким, Стерија итд) и дела рђаво изданих, с пуно штампарских погрешака и бесмислица (Медо Пуцић; в. о издању његових »Пјесама« чланак Г. М. Цара: »О једној српској књизи«, »Срђ«, 1904, стр. 51); да се она издаду коректно, потребно је узети у помоћ критику текста. С колико су мало кригике дела наше нове књижевности издавана, и колико је ова критика потребна при њихову издању нека послужи овај пример. У издању Бранкових песама од 1879, ]. Бошковић, уредник издања, штампао је »Утопљеницу« и »Освету« као два засебна спева; а то је, у ствари, један спев, и »Освета« је чисто и логично продужење »Утопљенице«, као што је то Вуловић (»Бранко Радичевић«, »Глас« ХМ, стр. 71) лепо показао, и као што је јасно сваком који те

17*