Srpski književni glasnik

~ а У

ГоспоЂа Бовари. 55

— Носи је! рече она живо; баци је!

Он је стаде питати; она не одговори. Лежала је непомично, бојећи се да је и најмање узбуђење не натера на повраћање. Међутим, осећала је ледену хладноћу која јој се пела од ногу до самога срца.

— Ах! ево почиње! промрмља. ·

— Шта кажеш 2?

Она. је окретала главу полако и са страхом, и непрестано отварајући вилице, као да носи ња језику нешто врло тешко. У осам сахата повраћање поново поче.

— Чудновато! јединствено! понови он.

Али она рече снажним гласом:

— Није, вараш се!

На то јој он нежно и готово милутући је превуче

руком преко трбуха. Она врисну. Он се трже поплашен.

Она стаде затим јечати, у први мах слабо. Силна језа тресла јој је рамена, и сча пребледе као чаршав у који су се забадали њени згрчења прети. Њено неједнако било сад је било готово неприметно.

: Грашке зноја избијале су по њеном модром лицу, које је изгледало као стињено у даху металне паре. Зуби су јој цвокотали, разрогачене очи гледале нејасно, и на сва питања одговарала је само махањем главе; она се шта више насмеши два три пута. Мало по мало њено јечање постаде јаче; потмули урлик оте јој се из груди; она рече да јој је боље и да ће одмах устати; али је спопадоше грчеви; она узвикну:

— Ах! Боже, ово је ужасно!

Он паде на колена поред њене постеље.

— Говори! шта си јела Одговарај, за име Бога!

И у његовим очима било је толико нежности колико она није никад видела.

— Ено тамо.., тамо!.. рече она изнемоглим гласом.

Он полете столу, раскиде печат и прочита гласно: Не окривљујте никога... Он застаде, превуче руком преко очију, и прочита још једанпут.

— Како!.. У помоћ! у помоћ!