Srpski književni glasnik

ГоспоЂа Бовари. 559

ваља изгубити, сад кад је показивала према њему више љубави но икад ; п он не могаше да нађе лека; није знао шта ће, није смео ништа да предузме; потреба да се сместа одлучи на нешто сасвим га је збунила.

Она је опет мислила како је дошао крај свим њеним неверствима, нискостима и безбројним пожудама које су је мучиле. Сад није никога мрзела; мисли јој је увила као нека тама, и од свих земаљских гласова чула је само испрекидано туговање овог јадног срца, тихо и нејасно, као последњи одјек симфоније која се удаљава.

— Доведите ми дете, рече она придижући се на лакат.

— Није ти ништа горе упита Шарл.

— Није! није!

Слушкиња. донесе дете у дугачкој ноћној кошуљици, испод које су вириле голе ножице, озбиљно и готово још успавано. Оно је зачуђено посматрало испретурану собу и жмиркало очима, засењено свећама које су гореле на столу. Оне су га без сумње подсећало на јутро о новој години, када је, пробуђено рано при светлости свећа, долазило у постељу своје матере да прими поклоне, јер рече:

— Где су ствари, мама 2

И како нико не рече ништа:

— Нигде не видим моју ципелицу!

Фелисита. га наже над постељу, но оно је непрестано гледало у правцу камина.

— Да је није узела дојкиња 2 упита оно.

На ову реч, која пробуди у њој успомену на њене прељубе и њене јаде, госнођа Бовари окрену главу, као из одвратности према другом неком јачем отрову који осећа. у устима. Берта је, међутим, остала на постељи.

— Ох! како су ти велике очи, мама! како си бледа! како си се ознојила/!...

Мајка је гледаше.

— Ја се бојим! рече мала измичући се.

Ема је узе за руку да је пољуби; она се отимаше,