Srpski književni glasnik

660 СРпПски Књижевни ГЛАСНИК.

— Доста! водите је! узвикну Шарл који је јецао у собици где су постеље.

Затим неповољни знаци престадоше за неко време; она изгледаше мање узбуђена; и са сваком незначајном речи, са сваким дахом из њених груди које се беху мало смириле, он је добијао наде. Напослетку, кад уђе Каниве, он му плачући паде на груди.

— Ах! ви сте то! Хвала! како сте добри! Али боље јој је. Погледајте је...

Каниве није био никако тога мишљења, и пошто

код њега нема тамо овамо, како је сам говорио, он преписа нешто на повраћање, да би потпуно очистио желудац.

Ема убрзо поче повраћати крв. Усне јој се још јаче стегоше. Удови јој се беху згрчили, по телу јој беху избиле мрке пеге, а било јој је клизило испод претију као затегнут конац, као жица на харфи која тек што се није прекинула.

Она стаде затим викати, и то ужасно. Клела је отров, грдила га, преклињала га да похита, и одбијала је својим укоченим рукама све што јој је Шарл, чије су муке биле веће од њених, силом давао да пије. Он је стојао, с марамом на уснама, с ропцем у грлу, плачући и гушећи се јецањем од кога му је цело тело дрхтало; Фелисита је трчала тамо амо по соби; Хоме је, непомичан, дубоко уздисао, а Г. Каниве, који се показивао хладан, осећао се при свем том потресен.

До врага!... међутим... све је повратила, и чим престане узрок...

— Треба да престане пи дејство, рече Хоме; то је очевидно.

— да име Бога, спасите је! узвикивао је Бовари.

И не слушајући апотекара који се усуди да изнесе још и ову претпоставку : „То је можда сласоносна криза“, Каниве баш хтеде да препише какав лек против отрова, када се зачу пуцање бича; сва се окна затресоше, и једна поштанска кола, која су снажно вукла три коња