Srpski književni glasnik

24 ба

~ E *

NONE 7

Политички IIPEPJEJI. 957

с намером да га терором приморају прећи на страну Егзархије, како би потом у њему добили поуздану базу за дејствовање у свима правцима. Кад су опазили да то није тако лака ствар, почели су убиствима и терором задржавати покрет у корист српске наролне ствари у казама кичевској и прилепској, по Дримколу и странама охридским и дебарским. Један је овдашњи лист објавио ових дана о том занимљива саопштења свога битољскога дописника који има у рукама писмо једнога угледнога егзархисте, Ђорђа Пешкова из Прилепа, писано „војводи“ Ванчи из Вранешњице, коме се, као најглавнији задатак, ставља у дужност: ириморавати србоманска села да иреЛазе на страну Егзархије. Како су ову дужност схватили Ванча и њему слични „револуционари“, сведоче убиства Златана из Локвице, Китана из Карбунице, Секуле из Крапе. Ова убиства показују у исто време и на шта су револуцијски мародери срозали узвишену идеју ослобођења коју су прошлогодишњим устанком честити револуционари истакли на своју заставу позивајући под њу еве поштене и слободе жељне, без обзира на цркву и народност. Да ли честити револуционари помажу овакав рад, то се још не може поуздано да утврди, али је за сад очевидно то, да му се и не одупиру, ма да се њиме демантује искреност основних им принципа који никако не допуштају да се националистичким споровима око цркве и школе потчињавају велики интереси ослобођења. И за њих треба да је јасно, као што је то јасно и заједничким нам непријатељем: да је ослобођењу прва и неопходна погодба чнрета и искрена заједница свиг балканских Оловена. Овакав рад извесних комита, упућиваних егзархијским агентима, од врло је штетних последица у сваком погледу; корисан може бити само онима који се радују кад виде како се Словени у Маћедонији, раздељени црквом, међусобно гложе и сатиру, доводећи таквим својим тложењем у забуну оне међу Великим Силама које

би искрено желеле да им помогну. , Св.