Srpski književni glasnik

(РАИ УМОВА НОИ ТА. 963

e – —

глелао и оца и матер, док се једва једном не би отријезнио и на сав глас почео се смијати.

Пијући кахву Шћепан је обичио као нешто размишљао и разговарао сам са собом. Мичући губицама, мигајући претима, климајући главом и жмпрећи рачунао је: колико је синоћ потроићио пића, колико је наплатио а колико дао на вересију. .Бутио се сам на се и пеовао, ако је коме несигурну вересијашу дао више вина или ракије него ли је унапријед одредио.

— Упропастићет се, несретни спис, — говорио је на глас сам себи, не марећи што га слушају и Јока п Лука. — Изгубићеш све, угурсузе никакав! Шћепаге, магарче стари, — настављао је бјешње, ударајући се по челу, '— какав си ми ти чојек, кал не можеш некоме казат' „не дам тп на вересију“. Ко гођ заиште, крмачо крмаста, ти одмах трчиш и дајеш, па макар ти никад не платио. Камо ти мозак не им'о га да Бог да! Камо ти језик да одговориш, отп'о ти он да Бог да!

Ни Јока ни Лука нијесу му смјели прекидати говора ни умиривати га. Знали су добро, да би тала све грдње прегрштима изгрнуо на њих п да би пх почео корити, како су му они свему злу криви. (С тога су га и пуштали да све договори, знајући, да ће најпошље завршити са познатим им ријечима:

— А што се кидаш, бестијо једна! Тп си све ово стек'о, па ти и растеци. Ти поклони ако хоћет, па ти опет нико ништа не може.

Иза тијех ријечи сплазпо је лагано у механу и 0тварао је. Прашину није хтио чистити, остављајући да то гости са својим рукавима учине, нити је хтио купити празне боце и чаше са столова.

— Чаше ћу свакако доносити на столове, — зборио је. — а боце ћу напунити, ако који заиште. Ако не за-

иште нико, нека и стоје на столу. Мени не сметају. Ништа он није хтио распремати ни намјештати по-

ново. Прекретивши се на прагу, мирно је прилазио својим

рафовима, наточио чашицу ракије и попио. Затим је пио

21•