Srpski književni glasnik

КЕ ВИЧЕ to

GoprAdp'B IMK XyAiH IH: JA. 965 чувен је и поштован не само у шехеру него и у околици. Самој појави његовој дивили су се сви. Кад накриви фес над лијево око, а огрне се грдним, претешким ћурком и, онако крупан, стасит, помоли се на вратима и кад грмне оно своје дугачко „добро јутро“, све живо застане и само га гледа. Јарани његови : Аћим Газиводић, Јоксим Бубало, Петар Ђилбабић и Хаџи-Осман Котур, који заједно с њиме и једу и пију, застају и сами и гледају га. Сви устају испред њега и помичу се, да му што љепше мјесто направе. И тек кад он сједне, посједају и они, а Хаџи-Осман одмах дозивље Шћепана и и почне тући руком по столу.

— Ракије донеси, Шћепане! — виче. — Донеси литар, па нек стоји пред намакана. Валахи сам се расушио к'о празна баћва, па ако не попијем коју, испуцаће ми ребра к'о обрући.

Шћепан би донио ракију па и сам сио за њихов сто. И тада се, обично, почео испредати какав паметан разговор, за који се чинило да се никада докрајчити неће.

— Ех, што сам купио вранца, — започне први ХаџиОсман, испијајући чашу и гладећи се по бради. — Ама је вранац! Кад пројашем кроз ћаршију, све му уларају искре из копита, а каменице лете и разбијају хане и дућане... Плах вранац!... Кад иђе, није к'о други кони, вего скаће по три аршина у вис, а у ширину ни броја се не зна, па се још смије и окреће се на све стране да види: гледа ли га ко. По тридесет људи прескоћиће к'о мраве, а да га ни мало не жицнем бакраћлијом... Кршан вранап!

— Ама ја сам чуо, да је у једно око ћорав, —

вели тазда Глигор, замотавајући цигар. — Казаше, ла је ћорав. — Није ћорав не до Бог, — обрани Хаџи-Осман. —

Оћи су му здравије од моји“.

— Ама не велим ни ја да је ћорав, него само да не види на једно око, — опет ће газда Глигор помирљивије. — Није ћорав, ама не види.

Хаџи-Оесман затури турбан на затиок, прекрети ноге