Srpski književni glasnik

966 СРпски Књижевни Гласник,

на столици и још одушевљеније почне бранити вранца. А бранио га је тако краснорјечиво, да се Шћепан никако није могао одмакнути од стола, ни подмиривати нове госте, који су тражили пића. Чак се и љутио на њих.

— Ја амо слушам што паметнији говоре, а они ми долазе да пију, — гунђао је полугласно. — Дошли у моју механу ко да нема и других!.. Ама то си и зарадио, Шћепане, магарче стари, кад нијеси наш'о никакав други пос'о, нег' да будеш механџија/!..

Иза вранца долазио је на ред газда Глигоров покојни отац. Његова необична мудрост и добра дјела по педесети пут су се епомињали. Стотину разних причица из живота његова причали су један другоме, а Јоксиму су сузе на очи ударале, од велике жалости за њим.

— Не могу не заплакат' кад о њему помислим, вели. — Никад се 'наки чојек неће родит'... Да је био у Русији јали у Аламанима, оно би био један пријестолник. Би, душе ми!.

И све таки важни и паметни разговори текли су до подне и свакога занимали. Шћепан је увијек некако жалостиво погледао за њима, кад би се кренули кућама на ручак. Опет је псовао сам себе, што је постао механџија, па никако не може да нераздвојно другује са тим људима.

Остале госте сам је изгонио из механе и напомињао им да треба ручати.

— Кад се пије пије, а кад се руча руча, — говорио је. — Свак нека иђе! Ја сам гладан, па не могу више ни чаше наточит', нити ми ико треба. Хајдете сви, па, ко хоће, нека пред вече дође, а ко неће не треба ми.

Пошто би сви отишли, дозивао је Луку и с њиме заједно ручао. Јока није смјела сједати за софру. „Док домаћин руча, нека жена стоји и двори“, говорио је и тако је морало бити. Она је морала стајати и додавати му час једну час другу ствар, а, као за инад, (зар да покаже како је он господар) искао је непрестано понешто п увијек му је нечега педостајало,

M LAMA LL da Ta a

| |