Srpski književni glasnik

968 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

Онуда са цесте правцем од Зенице иза угла, чух да иду нека кола, која су тако шкрипала, да сам их морао погледати. То су била мала, босанска колица; у њима је било упрегнуто малено, старо али добро и угојено паринче, а на колима сједио један Босанац са својом женом. Већ се на коњу видјело, да га господар добро држи, да та тимари сваки дан сам. Тај је коњић био тако миран, као да није никада добио удараца. Изгледало ми је да

му је господар зором код упрезања говорио : „Данас ћемо.

у Сарајево, али да ме нијеси осрамотио!“ А коњић је ваљда разумио и климнуо главом. Онда је старац извукао колица, запрегао коњића, а баба му дала још штогод да јој из руке поједе, пошкропила га светом водицом, и онда су помало пошли. Коњић је, пзгледа, већ познавао пут, и био већ некада са господаром у Сарајеву. Али је то морало бити још давно, док није било ни новота Caрајева, ни електричних кола у њему, и док је господар још могао јашити.

Тако су дошли и у само Сарајево, јамачно све помало застајући, да се не умори одвише стари коњић. Стари су се веселили како ће се (тако сам замишљао) опет једном евратити код старог сзога знанца механџије Хусе, kora нијесу видјели већ више година. Тамо ће се и коњић одморити, а они поћи на чаршију и продати оно мало еспапа, да се баш не каже е су дол без посла у Сарајево. Онда ће мало прошетати по сокацима, да виде сва та чуда о којима им је јамачно син код куће причао, кад се вратио из војске. Ваљда се по његову причању и они одлучише, да походе Сарајево.

А чудеса их дочекаше већ код улаза у град. Овугдје сјајни и богати дућани, раскошни излози, који маме купце; ту опет красне кочије, па оне двоколице, што их старац у свом селу окретио „вражјим колицима“; сад чета војника. Баба занијемила од чуда и само гледа. Загледао се и старац па пустио коњићу узде, који је и онако био већ уморан и ишао кораком.

x 4 x Био No ње Ае ен А SO O a

| | l 4 | | i

i ia