Srpski književni glasnik

С У д Mt JU E; 969

На једном закренуше иза угла према чаршији, а коњић задрхта; стригну ушима п подиже главу, уплашен, као да размишља би ли се могло побјећи. Из даљине чуло се неко чудно, страшно зујање, под којим се стресла земља а ипак се чинило као да долази из ваздуха.

Коњић стао, па се укочио. На једном опази како јуре кола, али без коња, па како није могао себи протумачити да ли му ваља стати или поћи, и да ли ће бар она кола на једном стати, пошао је поплашен даље. Старац га није задржао; и он се загледао у та нова, још невиђена кола, па рекао жени сав у чуду:

— Гледај бабо, то је та нова жељезница; како то само иде!

А жена га погледала уплашено:

— Само припџази, по Богу!

— Не бој се, одсјече старац, доћи ћемо ми већ пријеко!

Па притегне узде, да коњић мало закаса. Али му је ваљало још обаћи неке кочије, иза којих није вођа електричних кола могао да опази његових колица, и да умањи брзину. Вилјех гдје колица бијаху на прузи електричних кола, и одједаред зачух тријес и крик из толиких грла; коњић се срушио управо пред електричним колима.

— До врага! викну вођа, па потјера електрична кола неколико метара натраг. Што не пазиш, будалог Тако луд није био још ниједан! Зар немаш очију ни ушију, па нити видиш нити чујеш!

Стари на колима готово се укочише од страха; свих тих повика око себе нијесу ни чули. Осјећали су само да су еретно измакли смртној погибли.

Коњић је лежао укочен на прузи. Први се прибрао старац, па промуца:

— То је, фала Богу, још добро прошло!

Потегне узде јаче, али се коњић и не маче. Тад прискочи стражар, ухвати спријела узде и подиже му главу, док је старац узалуд натезао уздама. Све је било узалуд.

— Сиђи, заповједи стражар.