Srpski književni glasnik

970 ОРпски Књижевни ГЛАСНИК.

И старац сиђе, дрхтећи и поплашен; а за њим и жена. Није смјела да погледа око себе од страха и стида.

Старац испрегне коњића, а људи отураше колица на страну уз велико шкрипање.

– — Та макни ми већ ту мрцину! повиче вођа са електричних кола нестрпљиво, јер је и за њим било већ других кола. :

— Сад одмах, одвраћа старац плашљиво, приђе коњу, па га помилује по глави, тепајући му миле ријечи, како му је увијек говорио, само да прије устане.

Коњић је чуо пријазне ријечи евог старог господара и пробудио се из свога заноса. Као да је осјећао е би се већ из љубави према господару и морао подићи. Кушао је шта више, али се опет срушио, ударајући грчевито ногама око себе.

— Озлиједио се, рече стражар, тај ти више не устаде. — Није, није, муцао је сељак, само се поплашио.

И понова покушаше људи, да помогну коњу, мећући под њега дрвене ступове и друго. Тај час осјетио је стари коњић страшан, непојмљив етрах што га је гушио. Осјетио је да има и у њему и око њега нека непојмљива сила, што га је притисла на земљу, оборила га п не да његовој крви да струји по уништеноме тијелу. Облио га је смртни зпој, а свака жила задрхтала од страха и жеље, да тој невидљивој силп побјегне. Осјећао је неку страшну силу којој је подлегао, премда му очи нијесу могле да угледају те силе, и ако су му оне скоро искочиле из очне дупље. Затим га сепопаде очај, и на очи му паде неки мутни вео. Усне су му грчевито дрхтале, те се видјели зуби, а ноздрве се рашириле. Пружио главу, и, напевши задње силе, покушао да се дигне. дакопао ноге у камење, да су све искре врцале, и скочио још једном у вис да су се људи поплашени разбјежали. Онда се ерушио с последњим трзањем.

Људи употребише тај последњи тренутак старога коњића, да га магну са пруге. За час је била пруга сло-

| 4 i 4