Srpski književni glasnik

976 Српски Књижевни Гласник.

„Она ускоро посуста п седе на једну зелену косу. Ја сам се наместио крај њених ногу, и узео је за руке, за њене мајушне руке све избодене иглом; п то ме се коснуло срца. Говорио сам у себи: — „Ово су свете белеге рада“. — Е мој господине, знате ли ви шта су те свете белеге рада 7 То су трагови евих оговарања у радионици, свих обешењаклука који се на уво шапућу, тратови душе укаљане скарадношћу и поганштином која се ту прича, изгубљене невиности, свега глупога брбљања, све мизерије свакодневних навика, све ограничености идеја што их налазите код свих простих и необразованих жена, а што су дубоко и надмоћно укорењене код жене која има на врху претију свете белеге рада.

„датим смо се дуго гледали у очи.

„Ох, колику силу има женско око! Како узнемирује, осваја, управља нама, господари! Како изгледа дубоко, пуно обећања, пуно бескрајности! И то се онда каже: гледају једно другом у душу. Мој господине, да знате колика је глупост то казати! Да људи тада одиста виде у душу, они би били много паметнији, кажем вам.

„И на крају крајева, био сам сасвим замађијан, луд. Хтео сам да је стиснем у наручја. Она ми је рекла: — „Доле шапе!“

„Онда сам клекао крај ње и отворио јој своје срце; и излио сам на њена колена сву љубав што ме је гушила Она је изгледала зачуђена видевши код мене промену у држању, п гледала ме је испод ока као да вели у себи: — А, тако ли треба с тобом, драги мој; богме, онда се држи.

„У љубави, господине, увек смо ми деца, а жене трговци.

„Могао сам је и „завести“, нема збора; тек сам доцније разумео колико сам био глуп; али у том часу ја нисам жудео за телом, већ за љубављу, идеалом. Заносио сам се којекаквим осећањима кад сам требао много боље да употребим своје време.

„Кад се спта наслушала мојих љубавних изјава,