Srpski književni glasnik

Још Једном о „ГУСЛАМА“ ПРОСПЕРА МЕРИМЕА. 985 »

зија, нарочито српске народне поезије. Он је још раније био превео „са морлачкога“ „Жалосну пјесанцу племените Асан-агинице“, и у два маха, 1825 и 1827, објавио је у своме часопису „Уметност и Старина“ извесан број српских народних песама. Поводом превода Г-ђце Јакоб и Герхарта, написао је један потпун чланак о српском народу и његовој поезији.

(О друге стране, Гете, који је са много пажње пратпо развитак младе романтичке школе у Француској, знао је Меримеа, који му је био готово љубимац међу новим француским писцима. Поводом „Драма Кларе Газул“, у разговору са Екермапом', он са нарочитом похвалом говори Бержеу и Меримеу, великим и оригиналним талентима, „који имају свој основ у самима себи и који се одржавају независно од дневнога начина мишљења“, драмски огледи младога Мериме изгледају му „знаменито дело“, које, по духу и надахнућу, више припада немачкој HO француској књижевности.

Познавајућц тако и српску народну поезију и раније радове Меримеа, Гете је набрзо пронашао правога писца „Гусала“. Поводом тих „илирских“ балада, написао је цео један чланак“ где је открио мистификатора. Он наглашује како су у последње време Французи почели обраћати пажњу на стране књижевности, и то на чудноват начин, мистификацијама, „да се духовито и пријатно нашале са нама“. Ми смо прво читали са задовољетвом, са дивљењем тај лажни оригинал, и пошто смо открили лукаветво, имали смо за тренутак задовољство да признамо вештину талента који је био развијен у тој шали једнога озбиљнога духа. Свакако, не може се на бољи начин доказати сопствени укус за идеје и поетске облике једнога народа но тражећи да се репродукују преводом и подражавањем“. У речи „била“ види

! »Conversations de Goethe«, pendant les derničres annčes de sa vie, 1822—1832. NHecueillies par Mekermann, traduites par Mmile MDelvrot. Раме, 1863. Т. 1, р. 304 - 355; Т. П, р. 194—195.

2 Исто дело, 'Г. II, p, 396, Appendice.