Srpski književni glasnik

986 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

анаграм од ба, и то га доводи да позна правога писца. „Г. Мериме неће замерити ако га прогласимо овде за писца „Драма Кларе Газул“ и „Гусала“, и ако се потрудимо да, за наше задовољство, потражимо сву потајну децу коју му се буде свидело да рађа“.

Признајући му оригиналност, леп таленат, срећну умешност, способност да исцрпе свој предмет, он му замера што је у „Гуслама“ сасвим занемарио озбиљне и херојске мотиве српске народне поезије, што је поклонио толико пажње чудима и сабластима, аветима, вампирима, мађијама, свим страшним халуцинацијама од којих се читалац леди. И доцније, 1830, говорећи пред Екерманом понова о Меримеу, опет му пребацује то експлоатисање осећања ужаснога, и то без трунке сопственога узбуђења, као уметник који се забавља да се огледа у једном раду, кријући своје интимно биће. Ипак, говорио је стари Гете, Мериме је Omo „ein ganzer Kerl...“ „Да тако на сасвим спољан начин изведе један предмет, требало је више снате и генија но што се може мислити...“

Албер Стапфер, пријатељ Меримеов, да га обрадује, пошље му чланак Гетеов. Меримеу, на против, није било право што је тако брзо ухваћен, и покушавао је да емањи заслугу Гетеову. Тврлио је да је он сам, преко једнога Руса који је прошао кроз Вајмар, послао Гетеу књигу са посветом, и да Гете то не помиње само да би изгледао проницљивим.

Колико има пстине у томе тврђењу Меримеа7 Да ли је Гетеу био потребан тај тајанствени руски гласник и примерак са посветом па да открије истину7 Сем'тога што је патријарх тадашње „европске књижевности“, како је раније говорила Г-ђа де Стал, знао и раније радове Меримеа и српску народну поезију, зар анаграм наслова ове мистификације није био довољан знак да га наведе на прави пут7 Исто тако, једна белешка под текстом песме „Побратими“ у „Гуслама“ била је несмотреност од стране Меримеа, који се иначе тако вешто умео крити. Та издајничка белешка гласи: „Ја претпостављам да је та

20. u. ZN Sa И А

|