Srpski književni glasnik

ТОМА КАРЛАЈЛ. (Крај.)

Са својим идејама Тома Карлајл није могао пасти у незгодније време него што је била прва половина Х1Х

века кад је почео своју књижевну радњу. Пуританац,

он је веровао да се Бог активно меша у људске послове, п да се истине овога 'света дознају само по милости божијој, надахнућем озго. Међутим, у његово време веру у Бога била је заменила вера у човека, вера у моћ нашег разума и тачност наших научних метода. Савременик дотле невиђеног полета на пољу трговине и индустрије, кад је интересовање за проблеме савести природно морало ослабити, он се нашао готово сам да тврди да је унутрашњи живот једини достојан човека. Док је он проповедао солидарност, и учио да појединац вреди само као, члан једне заједнице организоване у славу Господа, око њега је свуда освајало супротно, индивидуалистичко гледиште, по коме је друштвена организација имала да изиђе каква може из необуздане борбе личних интереса. И најзад, он који је обожавао велике људе као хероје, и веровао у једну божанску хиерархију у друштвеним односима, имао је да буде сведок првих победа демократије, кад се једна памет ценила колико и друга, гласови бројали у место да се мере, а сваки велики човек сматрао опасним за друштво као могућан тиранин. Ту несугласицу између својих идеја и своје сувремености Карлајл је тако живо осећао да је са ње целога живота био несрећан. Он је чезнуо за ранијим вековима од којих му се еваки чинио бољи од ХГХ века, па може бити да је и та чежња допринела нешто његовом одавању на историјске студије. Живот у модерном друштву падао му је тако тешко, да је озбиљно држао да се у модерном