Srpski književni glasnik

, |} 71 4 * је o

TomA KAPIAJI. 955

друштву не може живети, да оно мора пропасти, ла је његов емак ту, за који дан. Његова два најоригиналнија, и у исто време најгорча, најотровнија списа, „УЗатог Resartus“ — једна хумористичка студија о костимима — и „Прошлост и Садашњост“ — једна историјеко-филозофека паралела између средњевековних манастира и модерних фабрика — нису у ствари ништа друго него критика, ако не и сатира, на научно схватање васељене п на демократско уређење друштва. Његов најчувенији историјски спис „Француска Револуција“ описује безумља и преступе народне слободе на онај начин од прилике, као што Тацитови Днали описују безумље и преступе владалачког апсолутизма. Јер, ако с јелне стране Карлајлу недостаје патрицијеки стил 'Тацитов с његовом заповедничком краткоћом и оштрином, он има се друге стране сву Тацитову нагомилану мржњу и сав његов суморан гнев. У свом „Оливеру Кромвелу“ и „Фрилриху Великом“, у портрете тих историјских личности Карлајл једнако уноси црте оног замишљеног, идеалног владаоца, од кога је очекивао да једног дана учини крај демократској анархији. Кроз све своје списе, историјске као u неисторијске, Карлајл остаје више свега критичар те атепетичке, индивидуалистичке и индустријске демогратије у којој је живео. Он се толико осећао њоме увређен у својим најдражим уверењима, да његова крптика често прелази у праву оптужбу коју он упућује каспијим нараштајима противу такве демократије.

Основна мана Х1Х века, мана одакле потичу све остале, састојала се по Карлајлу у томе што је то био један век без вере у Бога. С вером у Бога ишчезло је осећање да васељеном владају морални закони, и да наш посао није да трчимо за својом срећом већ да те законе вршимо. Живот је пре жалостан него весео, али баш за то што је жалостан, он и јесте једна узвишена, готово света ствар... У Х|Х веку човек је узео живот као једну неозбиљну, веселу, забавну ствар, заборавио на своје