Srpski književni glasnik

990) Српски Књижевни Гласник.

дужности према Богу, стао уображавати да сва васељена постоји само ради тога, да би он, ма какав фићфирић иначе, могао у њој бити срећан. Као да се његова срећа

тиче још кога осим њега! И у тој безумној и бездушној

трци-за срећом он је стао желети новац, и само новац, и ништа више него новац. Чим је престао веровати у Исуса Христа, он је стао веровати у Мамона, јер у нешто се мора веровати увек. И од свију врста обожавања, то обожавање злата, обожавање једног метала,

једне мртве ствари, јесте без сумње најниже. То је ни

више ни мање него враћање на фетишизам.

У таквом једном времену кад је сваки мислио само на себе п на то како ће бити богат, веза између људи морала је попустити, бар она морална. Људи се више не сматрају као чланови једне исте породице, не воле се између себе, сасвим су неспособни поднети и најмању жртву једни за друге. Између њих је остала само још везе материална, чисто новчана (или, како се то каже, „пословна“), онаква каква се види између купца и продавца, између људи који се иначе не знају и не маре једни за друге већ су се случајно срели на истој пијаци. Њихови се односи оснивају на чистом рачуну. Сваки има права да тражи ол другога управо онолико колико може да му плати, али преко тога ништа више. Ономе ко нема да плати, остаје да умре од глади, сигуран да његови ближњи неће ни главе окренути. Јер што људе једне другима привлачи, то није више нека унутрашња симпатија, већ магнетека моћ злата у њиховим џеповима.

У исто време кал је морална веза у друштву попустила — и из истог узрока — постали су ређи и хероји, ти виши људи који нас све скупа сједињују у једну врету војеке 60жије. Бог их није престао и даље слати, али: ми емо престали ићи за њима. Ко још води рачуна о божијим изасланицима у једном времену кад се ни у самог Бога више не верује. Али, ако не признајемо више праве хероје, ми признајемо лажне, јер свако друштво мора имати своје хероје, и то управо онакве какве је заслужило. Овако

ZO. ANI MN

Wii i Ko i a a ie

| 3