Srpski književni glasnik

992 Српски Књижевни ГЛАСНИК. њем веку сељак је био зависан од свог властелина. Овај га је истина ограничавао у његовој „природној слободи“, али се у исто време и старао о њему, јер му је он припадао, био „његов човек“. У најмању руку сетарао- се о њему колико о свом коњу п о свом ису. које је хранио сваког дана да му не би скапали. Данае mak дешава се често ла људи, без рада и без хлеба, умиру од глади. Јер данас они су слободни, што значи да данас више нико није лужан да се о њима стара ни колико о свом коњу и о свом псу. Слабији се може одржати само наслоњен на јачега; одузети му тај наслон под изговором да му се тиме враћа лична слобода, — значи дати му слободу да може умрети од глади.

Али, и ако је модерно друштво пакао за ниже редове, оно је ипак далеко да буде рај за више редове. Капиталист-предузимач добио је право да експлоатише радника до границе гладовања; шта му то вреди кад није врше сигуран да ће производе његовог рада моћи претворити у новац7 Сваког часа може се показати да је произвео више но што продати може, и та сувишна производња, економско зло Х!Х века, може донети један крах у коме ће, у тренутку, нестати све његово богатство годинама течено. Ако радник није више сигуран да ће моћи наћи рада, његов послодавац није више сигуран да ће моћи наћи пијацу за своје производе ; благостање његово исто је тако неизвесно као и радникова егзист енција.

Кад човек види да с једне стране има људи који су у стању да раде а не могу да нађу рада, а с друге опет да су дућани пуни крцати ствари које не могу да се продаду, п ако има још доста живих створења која су њима оскудна, — човеку дође ла помисли да живи у једном проклетом свету... Толико здравих, крепких радника који пропадају због немања рада; толики лебови и толике ципеле у излогу неупотребљени, и у псто време толики људи који гладују и плу боси... Све је то дошло одтуда што нисмо разумели да је производња и