Srpski književni glasnik

А ~ At ~ LI и | .4

је y

Тома КАРЛАЈЛ. 993

размена. добара, као и све друго чиме се човек бави, јелан моралан посао, који се не може без душе радити. Ми смо узели да је то ствар чистог рачуна, нешто за шта се не тражи ни труни људске симпатије и љубави. Чим смо из наше привредне радње изоставили душу, ми смо били осуђени да радимо за ђавола а не за себе. Натомилали смо силно благо, више него икад дотле, али то благо лежи јалово, јер, као да нае чини везују, нико не може ла га ужива.

Да ли се томе злу може наћи спаса 7 Карлајл одлучно тврди да спаса нема, док се у човеку не пробуди поново душа, т.ј. док се људи не стану поново волети као браћа. Индивидуалистичка филозофија, која учи да сваки има да гледа само своју личну срећу, та филозофија заборавља да је друштво, на крају крајева, ипак једна заједница, која не може опетати, ако нико неће да ради п за друге а не само за себе. Друштво се не држи нашим егоизмом, па ма колико овај с привредног гледишта био плодан, него се држи узајамним жртвама које једни другима чинимо. Те жртве пак могуће су само

онда, ако се људи толико воле да их не осећају као

одвећ тешке, а да би се пак толико волели, први је услов да им се престане говорити да сваки треба у друтима. да види само супарнике који стоје на путу његовој личној срећи. У место што би им се пунила глава том лажном науком, треба у њима будити глас савести, који им говори да су једни другима „ближњи“. Овај морални преображај, који мора претходити свакој друштвеној реформи, има да се пре свега изврши у вишим редовима, код буржоазије и код племства. Пошто на њима леже најважније дужности, они пре свију других ваља да се обавесте о својим дужностима. Њих ваља уверити да на раднике и на сељаке не смеју гледати као на мртву

"машину или бесвесну марву, да су то божија створења

која имају душу као и они. Нарочито их треба уверити да из тога што су ти нижи редови слабији, још не изи23