Srpski književni glasnik

994. СОРпски Књижевни ГЛАСНИК.

лази да виши редови имају право да их начине својим робовима, већ изилази на против да виши редови имају лужност да се о њима старају. Ако би буржоазија и племство савесно вршили ову дужност, друштвени би мир брзо био васпостављен. Маса никада не виче на тосподу, кад и она осећа на себи доброчинство њеног господетва. По својој природи човек је много послушнија животиња но што се мисли. Он има и сувише склоности да ком другоме остави да се о њему брине, а он у накнаду за то да слуша тог другог. Он се буни и тражи. слободу само онда, ако тај који му заповеда престане њихов међусобни однос сматрати као морални однос, ако узме с њиме постуцати као са својом ствари. са својим робом. Што може човека да разјари и да га подивља, то није заповедање само по себи, већ заповедавање нечовечно, заповедање којим се човек унижава до испод свог човечијег достојанства. Ето зашто треба пробудити душу у вишим редовима друштвеним; ето зашто треба променити духовну атмосферу у којој они живе, и научити их да у овом друштву сваки има дужности, да те дужности расту што се човек на виши ранг пење, и да над свима другима може господарити само онај који пристаје да буде општи слуга.

Карлајл се јако приближује социалистима на свима оним местима где доказује да је пндивидуализам недовољан као начело друштвеног живота; да је у капиталистичком друштву ослабила морална веза између људи; да су економски односи у данашње време тако мало организовани да нико више, ни капиталисти ни радници, није спгуран за своју садашњицу. Али Карлајл се разликује од соцпалиста, чим прелази на питање о друштвеној реформи. Социалисти су присталице једне материалистичке филозофије, по којој наш духовни и морални живот зависи од чпето економских околности сред којих живимо. Кад им се каже да њихово будуће друштво претпоставља такве велике промене у људској природи какве