Srpski književni glasnik

666 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Можда није требало очајавати, помисли он.

И доиста, она погледа око себе, лагано, као неко који се буди из сна; затим, јасним главом, заиска своје огледало, и оста над њим неко време, док јој крупне сузе не потекоше из очију. Она завали тада главу с уздахом и паде на јастук.

Груди јој се одмах почеше брзо надимати. Језик јој цео изиђе из уста; очи су јој колутале и бледеле као

две лампе које се гасе, тако да би човек мислио да је ·

већ мртва, да није било оног ужасног одскакања слабина које је потресало тешко дисање, као да се душа упињала да се ослободи. Фелисита клече пред распеће, па и сам апотекар сави мало колена, док је Г. Каниве укочено гледао на трг. Бурнизијан се беше опет почео молити Богу, с челом наслоњеним на ивицу постеље, у дугачкој црној мантији која се вукла за њим у соби. Шарл је био с друге стране, на коленима, руку пружених ка Еми. Он је беше ухватио за руке које је стезао, и уздрхтао би на сваки откуцај њенога срца, као на потрес од развалине која се руши. Што је ропац бивао јачи, свештеник је све живље читао своје молитве; оне су се мешале с угушеним јецањем Боваријевим, и по који пут се чисто све губило у нејасном мрмљању латинских елогова, који су звонили као самртно звоно. Наједанпут, зачу се на улици трапање тешке дрвене

обуће и лупање штапа; и један промукли глас запева:

И дан летњи чини, често и то бива,

Те девојка млада о љубави снива.

Ема се диже као леш који се галванизује, расплетене косе, погледа укочена, унезверена.

Да покупи, хитро и клас сложи с класом, Несташна и ведра, са песмом и шалом, Нанета се моја повијеним стасом

Преко њива креће путањицом малом.

— Слепац! узвикну она. И Ема удари у смех, смех ужасан, манит, очајан,

\} и,