Srpski književni glasnik

ГосповЂаА Бовари. 665 њој, поред постеље, док је свештеник, ослањајући се на једно колено, тихо мрмљао неке речи.

Она лагано окрену лице и чисто се обрадова кад је угледала љубичасти епитрахиљ, нашавши без сумње усред овог необичног покоја некадашњу милину својих првих мистичних полета, с привиђењима вечнога блаженства која су почињала.

Свештеник се диже да узме распеће; она тада опружи врат као неко којп је жедан, припи усне на тело Бога Човека, и свом својом клонулом снагом притиште на њ најватренији љубавни пољубац који је икад дала. Он затим очита Мјвегеабвиг и Јадијгербат, умочи десни палац у зејтин и поче помазивање : најпре по очима, које су толико жуделе за земаљским блеском; па онда по ноздрвама, које су волеле млак поветарац и мирисаве љубави; па по устима, која су се отварала за лаж, која су цвилила од охолости и јаукала. у страсти; па по рукама које су уживале у благим додирима, и на послетку по табанима, који су некад били тако брзи кад је трчала да задовољи своје пожуде, и који сад више нису ишли.

Свештеник обриса прсте, баци у ватру памук умочен у зејтин, и седе поред самртнице да јој каже, како сад треба да сједини своје патње се патњама Исуса Христа и да се преда божанској милости.

Кад је био готов с утехама, он покуша да јој метне у руку освећену свећу, знамење небеснога блаженства којим ће за мало бити окружена. Ема, и сувише слаба, не могаде скупити прете, и свећа би пала на земљу да није било Г. Бурнизијана.

Међутим она није више била онако бледа, и лице јој је имало ведар израз, као да је миропомазање беше излечило.

Свештеник не пропусти да то напомене; он шта више објасни Боварију да Господ, покадшто, продужава живот људима, кад нађе да је то потребно за спас њихове душе; и Шарл се опомену онога дана када је тако исто била на самрти и примила свето причешће,