Srpski književni glasnik

7 и

ОцЕНЕ и ПрРИКАЗИ. 1033

Данашњи Матавуљ није више стари приморац. (Остало је још доста симпатија за родну груду, али се око приповедачево све чешће и више окреће призорима и сценама престоничког живота. Олд реалистичког писца не може се ни тражити да живл у једној средини а једнако сања о другој и да затвори своја чула и осећања пред животом који оптиче око њега. Не! Треба загазити храбро у тај еплет појава које гамижу, клизе или пролећу поред приповедача, и отворити сва чула, макар да око приморчево не може бистро погледати у сухоземни свет, нити његово ухо јасно разазнатп звуке који допиру са тврде земље. Ништа не мари што Матавуљ престоничанин не досеже до Матавуља приморца! Боље је дати и оно што он данас даје, него бити осуђен на нерад у доба кад српска приповетка тражи што више и што јачих радника. Ако Матавуљ п не може сазидати урнек неимарске вештине, као митички Визма Карма, може бар принети свој део израђене п еклопљене грађе...

Него, ако се Матавуљу и не може замерити што је променпо средину којом се баве његове приковетке, може му се пребацити за једну другу ствар. Матавуљ није писац јаког уметничког уображења, а још мање утанчаних, осетљивих нерава, које лако заталасава и најслабији покрет из спољњег света. Стање његове осећајно-

GTI није ни мало погодно за схватање драматичних појава

као што ни његов таленат није ни узгајен ни по природи упућен за кратке а силне лиричне сцене из живота. Матавуљ је хладна, здрава, нешто хуморисетична природа, способна да види живот више у просторности појава него у њиховој дубини и интензивности. Он је мајстор да обухвати много занимљивих појединости, да да верну и живу слику стварности у њеним спољашњим изражајима, али не и да продре у онај заплетен, тајанствени и вечно загонетни сплет појава којима живи душа човекова. За то сокролпитште Матавуљ нема амајлије, и ева његова напрезања да изусти мађичку реч: „Сезаме, отвори се“, остају без успеха...