Srpski književni glasnik

1034 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Ја ћу навести само један једини доказ за потврду својих речи, али тако погодан да ми други неће ни требати. Прочитајте пажљиво у овој збирци приповетку „Болничарка“. Предмет је срећно нађен - Матавуљ има у том погледу довољно уметничког духа — али је готово пропао у његовим рукама. Замислите ту идеју израђену пером не Тургењева или Мопасана — на тако поређење не треба ни мислити -— него једног Боре Станковића. Како би оживело оно бескрвно и укочено лице скромне болничарке чија се физиономија и не види у Матавуље-. вој скици! Како би њена једва приметна фигура изишла пред очи читаочеве израђена у свој потребној пластици, ни мало магловита, ни мало неодређена, него на против јасна и изразита. Читалац би видео оно што ни сама сирота болничарка није може бити видела: силну љубав која се не изражава у сузама, болу п очају, него у бескрајној оданости своме узору, у безграничној вери у његову доброту и величину, у обожавању свега што је у њему, у нежној бризи за његову личност. Сетите се само „Увеле Руже“ или још више „Станоје“. Колико је ту праве, истините, психолошки тачне поезије, колико вештиње у сликању најскривенијих манифестација љубавног осећања, како је ту силно изнесена та безнадежна, незнана љубав! А у Матавуља је све то једва наговештено, као мимогред, те изгледа просто регистровање факата. Човека не узбуђује и не потреса ова идилична слика, у основи својој тако трагична, јер се њеном писцу није учинило важно да продре дубље у душевно расположење. једне болничарке. А међутим и тај скромни, убити свет има срце са две коморе и две преткоморе, п може осећати пето тако силно и дубоко као и „велики свет,“ ако се т.ј. у нас може говорити о великом свету. Најбољи доказ да се у овом ситном свету болничарки, праља, куварица итп., за који Сремац има само подемеха а Матавуљ хладне радозналости могу десити ванредни догађаји нека послужи скорашњи догађај баш из исте болнице из које је и Матавуљева елпка. Ту, у тој болници, једна болничарка