Srpski književni glasnik

1 ОцЕНЕ и ПрИкАЗИ. 1037 године био постављен на место, за које је Арсеније Ш молио ћесара годину дана раније, и да није оправдао нале, које је на њ полагао патријарах у оно мучно време по српеку цркву. Јер је познато ла се Бањанин подао утицају католичком и да је прешао на унију, ну није се знало ни кад је то Бањанин учинио, ни зашто, а још мање шта је даље било с њим; међутим све ово за историју онога доба од таквог истог је значаја као и сам факат, да је Бањанин прешао у унију. Владику Јеврема Бањанина и његов прелаз у унију помиње и деспот Ђорђе П Бранковић у својој Хроници. Ну казивање Бранковићево непотпуно је п нејасно. Тамо нема никаквих ближих наговештаја о побудама Бањаниновим да учини то дело, о времену кад је то извршио, о месту где је био, па нема никаква епомена ни о даљем његову животу и раду. Једном речју, Бранковићево писање у Хроници о овом владици мутно је п нејасно, као п казивање на свима другим местима, гле је реч о догађајима и личностима, о којима деспот није имао ближеги подробнијег обавештења. Али и ако је Бранковићево излагање о Бањанину у Хроници п нејасно п погрешно у неким појединостима, ипак, кад се има на уму Бранковићева Хроника, смер пишчев се њом, прилике под којима је постала, немогућност за Бранковића да добије потребног обавештења. за све о чему је писао, Бранковићево гледиште на цео ток догађаја у српском свету, субјективност у оцени, као неминовна последица прилика у којима је живео кад је писао свој спис, мислим да је Бранковићево излагање у Хроници о Бањанину пре требало узетп као један доказ више да у деспотову делу има партија, које немају карактер поузданог извора историјског и да се Бранковићу не може у свему поклонити вера, него изливати свој гнев на јадног деспота Ђорђа П Бранковића, што није био о свему добро обавештен, како је то урадио Г. Д. Руварац у овој расправици. Бранковић је о Бањанину рекао што је знао. Али то је мало и тим се не може задовољити жеља данашњег