Srpski književni glasnik

10492 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

na се данас рачуна међу најзадовољније људе у шехеру и кад би га Господ послушао па његову „несретну Јоку“ (која је покаткад поболијевала) примио себи, био би у истину најзадовољнији.

— Сад си рахат, Шћепане, поганове никакав, зборио је, емјешкајући се. — Добло си одмјену, па сад само сједи и запали... Драг си ти Богу, угурсузе један, макар што то нијеси зарадио...

Задње године придошло му је и много нових гостију, па га је и то веселило. Управо према његовој ме-

хани почео је један шехереки газда зидати нову, велику ·

и лијепу, кућу, па су мајстори што су на њој радили, вјечито трчкарали у механу и ипспијали вино п ракију. Око подне и у вече њих је било највише. По пет, по "шест столова заузели би они, те се вино и пило и пролијевало, а веселе талијанске ијесме (јер су мајстори били Талијани) ориле се непрестано. Хаџи-Осман толико је уживао у тим пјесмама, да им је, често пута, и сам плаћао пиће и, што је најчудније, трчао за њихове столове, па се почео грлити и љубити с њима.

— Ејвала ти, мештре, кад ти је аваз таки, -— викао је ганосно, грлећи једно голобрадо момче, одличнога тенористу. — Валахи би дао сву бабовину, кад би умио тако запивати.

— Регећег7 — питало је зачуђено момче, не разумијевајући га.

— Нема ту ништа прке, — викао је Осман, правећи гримасе п дајући му разне знакове као глухонијемцу. — Аваз ти имаш, аваз! Ти само пивај, а ја ћу плаћат' пиће...

— Росо, Росо, — одговарао је Талијанац, безазлено се смјешкајући.

—— Мало је поке вего оку. — додавао је Хаџи-Оеман жешће. — Дај му, Шћепане, пуну оку само неха пива!

Газда Глигор није толико уживао у пјевању колико у новој грађевини. Он је увијек волио кад неко гради нове куће и, макар да је имао стотину послова, све би