Srpski književni glasnik

А о“

и; e. PC 7 СТАРИ МЕХАНИЈ А. 1045 рила је једна млада, црнпураста Швабица, са бујном, коврџавом косом која јој је падала по очима п са тако ђаволастим погледом, да би и „гују могла припитомити њиме“ што рекао Хаџи-Осман. Нове, фино обојадисане столове прекрила је чистим потрпежњацима ; намјестила на њих некакве боце са сирћетом и зејтином, соланице и бибернице са чачкалицама; објесила о таваници три велике лампе, са некаквим тетрајицима, па када се уждију, расвијетли се сва механа као у сред дана. О зидовима објесила је и она слике, али међу њима није било ни једног владаоца или јунака, него све некакве голишаве женске, са којих човјек никако не може одвратити очију. И све то радила је она пјевајући, а глас јој некако лијеп, па се чудновато извијао и дрхтао, као у канарице.

Ђаволасгим погледима и лијепим пјесмама одмамила, је велики број Шћепанових муштерија. Сваки дан мамила, их је више. Одлазили људи најприје тек из радозналости, да виде шта је и како је, па тамо и остали. Узалуд их је Шћепан звао и призивао, нијесу се враћали. Одлазили су лагано све један за другим, а Шћепан није могао да нађе лијека и чисто почео малаксавати.

— Шћепане, жалосна ти мајка, шта ће с тобом

Our'? — питао је сам себе, ходајући уз механу и низ механу, покрај празних столова. -- Куку теби кад си

се родио тако махнит и кад немаш мрве мозга у глави к'о ни хоџина мазга. Швабица једна, котулашуша, паметнија је од тебе!. Ти си се крвио са Турчином, а Швабо допго и уђах'о ти на врат; ти метн'о вечеру преда се, а Швабица ти је изједе... Шћепане, кукавче црни, сад ће ти још швапчад и бркове исчупати, па ћеш остат' грдан и наказан к'о латински пратајр...

Шћепан је био толико клонуо, ла је са неповјерењем гледао и своје, некад најмилије, госте. Нарочито му је сумњив изгледао Хаџи-Оеман, који је често устајао иза стола, гледао у Швабичину механу и слушао је како пјева.