Srpski književni glasnik

1046 Српски Књижевни ГлАСНИК.

— Аман јараби кршна лп је! — узвикну једанпут усхићен, грухнувши се шаком у преса. — Чојек би је на грдне раме привиј о...

Зар она кршна 2 — запита Шћепан љутито, увијајући десни брк око прета и прислањајући се леђима гза зид. — Она“г.. Очи јој ко у јејине, а. глас ко у вране. Како може и Швабица једна бит' лијепа 2

— Ах, не говори о оћима, -— уздахну Хаџи-Осман преврћући очима. — Ти и не знаш шта ваља! Дина ми, волио би је ујести за подвољак и штипнути испод пазуха, вего да ме метну за кадију... Ах, аман татли — нимет'..

Шћепан се намргоди, ћутећи приступи Хаџи-Оеману и ухвати га за раме. Одиже га са столице и доведе до врата.

Е, кад је тако фалиш, а ти хајде њојзи, — рече промукло, силом савлађујући гњев, који га је обузимао. — Хајде одма!. Нијесам ја више за те,..

— Ја... ја не бижим од тебе, — поче се бранити Хаџи-Осман одупирући се. — Ја само велим да је она злато једно, локум, шећерлема/.. |

— Е кад је така, хајде одма! — бијесно узвикну Шћепан, лупајући објема ногама о тле. — Ко њу фали у овој кући, тај ми не треба!

— Ама..

— Хајде! — викну Шћепан ип одгурну га из све снаге, тако да се једва залржао на ногама. — Њојзи хајде, кад ти је запела за око. Одавно сам видио да цркајеш за њом!

Хаџи-Осман се није више вратио. Отишао је право у Швабице и тамо остао до касно. Мора да му се необично свиђало њезино друштво, јер је неколико пута страховито подвриснуо, а два пута вриснула је и она. И чудне пјесме ориле су се до касно у ноћ п нико у Шћепановој кући није могао заспати.

Другога дана ни газда Глигор није дошао у ШЊепанову механу, а није ни Аћим, ни Петар. Једини Јоксим што је сио за сто и тужним, болећивим гласом почео причати, како их је јутрос евијех Хаџи-Осман премамио.

\