Srpski književni glasnik

СтАРИ МЕХАНФЏИЈА. 1047

— Швабица је кршна, — причао им је — и добра к'о злато једно. Не брани се ако је пољубиш, а пољубиће и она тебе... Женско ћељаде, па липо, па кад пољуби, ух !... А што ће намакана Шћепан 7... Нећемо њега љубити...

Џђћепан је мирно слушао Јоксима, нити је једне ријечи проговорио. Само су му се преи јаче надимале и јабучица под грлом чешће му шетала гори-доли. Тек кад Јоксим доврши, он се ухвати за главу и отхукну.

— И право вели, — прошапта полугласно. — Шта ћу вам јаг.. Оставили су ме сви, па што не би и ви7 И ти, Јоксиме, што ме нијеси оставио г

— Што... Драг си ми, — промуца Јоксим, гледајући преда се и шарајући претом по прашњавом столу. — Ја не могу...

Шћепан се тужно осмјехну.

— Драг — запита готово подругљиво. — Па шта је ако сам ти и драг7 Нећу ја да ми нико од драгости

· долази. Куд су сви отишли, хајде и ти! Хајде, брате.

— И ја 2г

— Хајде и ти. Учини ми љубав, па иђи. Пушћи ме сама. Ја и Лука остаћемо сами.

Пошто је и Јоксим отишао, Шћепан сједе на столицу, наслони главу на сто и дуго, дуго остаде тако замишљен, нијем... У механи се ништа чуло није, осим звекета чаша које је Лука чистио, док се у другој разлијегале пјесме, смијех, граја...

— Чујеш ли 2 — запита Шћепан раздражено, изненада устајући и исправљајући се. — Оно нам се они ругају... Свак нам се руга, што су нам ови столови остали празни.

— Па нек се ругају, — мирно одговори Лука. Дако се и ово промијени.

— Неће се промијенит' никад, — дочека Шћепан јаче. — Са женском п са ђаволом ми не можемо га крај... Ама да нам се ругају, — шикну и удари руком по столу, то не дам!.. Притвори врата!

Лука, као у чулу, остави чаше у крај и притвори врата механска,