Srpski književni glasnik

1050 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

дуго, непрестано пазећи да Јоку не пробуди. Тек кад га крста заболише од дугога, узалуднога лежања, устаде полако и, пажљиво, на претима, као лопов какав, искраде се из собе. Спусти се на авлију и одахну мало, пустивши да га прохладан вјетар милује по лицу.

Из Швабичине механе још једнако су се разлијегале пјесме, граја, смијех. Чули су се многи, чисти и промукли, измијешани гласови, који као да су излазили из стотине грла, упињући се да један другога заглуше.

— Боже, је ли Јоксим лагот -— тихо прошашта Шћепан и упути се Швабичиној механи. — Ех, што ћу му се осветит' ако ме хтио преварит'..

Гурећи се и прикрадајући, једва се дочепа једнога прозора, који је из механе гледао на улицу. Прозор је био застрт двјема модрикастим завјесама, али се ипак, кроз саставке завјеса, који су били мало растављени, могло провирити унутра. Шћепан застаде и као да се мишљаше: би ли провирио или' не би7 Изгледало је као да се боји, као да га нешто одвраћа од тога, а гласови они једнако га маме и као да га зову да привири.

— Их! — нехотице му се оте усклик, кад опази, колико је гостију у механи. Сви столови, све клупе и столице препуне. Чак има гостију који стојећи пију. Густи дим духански, као тешка магла, обмотавао је све, те се готово ничије лице није могло распознати. Шћепан се издиже на претима, добро протра очи и повири опет.

— Он! — само што јекну, па окрену главу и одскочи од прозора. Својим очима видио је Луку у швабичиној механи. Видио је и Швабицу, како сједи између Хаџи-Османа и газде Глигора, а Лука, његов Лука, стао јој иза леђа, обгрлио је руком око врата и залијева. је вином. ,

— Не слага Јоксим! — јекну Шћепан опет, чисто осјећајући како му крв јури у образе и како му се несвијест хвата. И бијес неки поче га обузимати и зуби му почеше пвокотати као у грозници, Поче се нагло окретати око себе, да нађе какав штап, тојагу, камен,