Srpski književni glasnik

1059 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

чисто у своје најбоље одело, метнем у џеп писмо с препоруком, и упутим се после кратког времена човеку који је у мојим скромним надама требао да ме помогне. Пошто сам прошао дугу Северну улицу и дошао до капије, ја наскоро спазих стубове који су се беласали кроз зеленило. — „Дакле овде“, помислих. Обришем прашину с обуће својом марамом, доведем своју пошу у ред, и повучем у име Божје звонце. Врата се отворише. На уласку морадох да издржим испит; али вратар ипак

нареди да ме пријаве, и ја имадох част да ме позову у.

парк, где се господин Џон шетао с малим друштвом. Ја сам га одмах познао по сјају његовог гојазног самозадовољства. Он ме лепо прими, као богат човек сиромаха; шта више окрете се према мени, али не окрећући леђа осталом друштву, и узе писмо које сам му био пружио.

„Тако, тако! од мога брата Одавно нисам ништа о њему чуо. Без сумње је здрав — Тамо!“ рече даље друштву, не сачекавши мога одговора, и показа писмом на један брежуљак; „тамо ћу подићи ту нову кућу“. Он преломи печат, али не прекину разговор, који пређе на богатство. „Ко нема бар милион“, добаци он, „тај је, опростите ми за реч, жебрак!“ — „О како је то истина!“ узвикнух ватрено, с осећањем, које се у мени преливало. То му се морало допасти: он се на мене насмеши и рече ми: „Останите ту, драги пријатељу, доцније ћу можда имати времена да вам кажем шта о овоме мислим“; он показа на писмо, које затим метну у џеп, после чега се опет окрену друштву. — Он понуди своју руку некој младој госпођи; остала господа обратише своју пажњу другим лепотицама; сваки нађе оно што му је годило; и тако се упутише ружама засађеном брежуљку.

Ја сам тихо пошао за њима, никоме не сметајући, јер се нико живи није даље бринуо о мени. Друштво је било врло весело; ашиковало се и шалило; говорило се понекад о лакоумним стварима озбиљно, о озбиљним често лакоумно; и нарочито су се слободно правиле досетке на рачун одсутних пријатеља и њихових ствари. Ја, су-