Srpski književni glasnik

1054 СРпски Књижевни ГЛАСНИК,

јасева, у најскупоценијем посуђу. Господин Џон је нудио госте с углађеном гипкошћу, и ослови ме тада по други пут: „Једите; то на мору нисте пмали!“ Ја се поклоних, али он то не виде; он већ разговараше с неким другим.

Друштво би радо било село на траву, на окомку брежуљка, према пределу који се ширио на све стране, да се није бојало влажне земље. Неко из друштва рече, како би било божанствено да имају туреке ћилимове, да их по трави простру. Гост још није био жељу изрекао, а човек у сивом кануту већ је био са руком у џепу, и са смерним, и скоро понизним изразом лица, трудио се да из џепа извуче прекрасан, златом извезен турски ћилим. Послужитељи га примише као да је то тако морало

бити, и развише га на жељеном месту. Друштво сасвим ~

природно поседа ло њему, а ја опет пзненађено погледам у човека, у његов џеп, у ћилим, који је имао преко двадесет корака у лужину п десет у ширину, п узмем трљати очи, не знајући шта о томе да мислим, нарочито с тога што се то никоме није учинило чудновато.

Ја бих радо био тражио обавештења о томе човеку п питао ко је, алп нисам знао на кога да се обратим. јер сам се још више бојао господе послужитеља, но послужене господе. Најзад се одважим, и приђем неком младом човеку, који ми је изгледао да има мање угледа од осталих, и који је чешће остајао сам. Ја га тихо замолим да ми каже, ко је онај“ услужни човек у сивом капуту. — „Онај што личи на парче конца које испадне из кројачеве игле“ — „Да, онај што сам стоји.“ „Не познајем га“, беше његов одговор; и, да би, како се чинило, избегао сваки дужи разговор са мном, он се окрете, и узе разговарати о неважним стварима с неким другим.

Сунце је сад јаче припицало, и стаде досађивати госпођама; лепа Фани обрати се немарно на сивог ч0века (кога, колико знам, дотле још нико није био осло-BHO) с лакоумним питањем: да случајно нема и какав шатор при себи 7 Он јој одговори тако дубоким поклоном

1 | |