Srpski književni glasnik

Чудновата ЏовЕст ПЕТРА ШЛЕМИЛА. 1055

као да му је пала у део нека незаслужена част, и већ му је рука била у џепу, из којега видех како излази платно, мотке, конопци, гвожђарија, укратко све што је требало за најгосподственији шатор. Млада господа moмогоше да се разапне, и шатор прекрили сву ширину ћилима, — и опет се никоме не учини да ту има чега чудноватог.

Мени је већ одавно било хладно, шта више језовито око срца; како лп ми би тек сад кад видех да он, на нову једну жељу, извуче из свога џепа три јахаћа коња, — кажем ти, три лепа, велика вранца, оседлана и опремљена! — Помиели само, ако Бога знаш! још три оселдлана коња пз истог џепа пз којега је већ била изишла једна књижица, један доглед, један везен ћилим, двадесет корачаја дуг и десет широк, један шатор исте величне, и све мотке и све гвожђе потребно за њега! Да ти не јамчим да сам све то видео својим властитим очима, ти ми то зацело не би веровао. —

Ма колико да је тај човек сам изгледао збуњен и понизан, ма колико да остало друштво није на њега пажњу обраћало, ипак ми се његова бледа појава, од које нисам могао ока одвратити, чинила тако језива да је нисам могао даље поднети.

Ја се решим да се из друштва искрадем, што ми се, с обзиром на незнатну улогу коју сам у њему играо, чинило. лако. Имао сам намеру да се вратим у варош, пи да сутра у јутру поново огледам своју срећу код господина Џона, па, ако бих имао довољно храбрости, да га упитам и о том чудном сивом човеку. — Камо среће да сам тако успео умаћи !

Био сам се већ заиста кроз руже, падином брежуљка, сретно провукао, и стајао сам на једном отвореном месту на трави, кад, из страха да.ме не затеку како идем ван стаза, бацих један испитујући поглед око себе. — Како се престравих кад видех да за мном и ка мени иде онај човек у сивом капуту! Он одмах скиде шешир преда мном, и поклони се тако дубоко како то дотада преда мном