Srpski književni glasnik

1056 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

нико не беше учинио. Не бејаше сумње, видело се да жели са мном да говори, и ја то нисам могао избећи ако нисам хтео бити неучтив. И ја скидох шешир, п поклоних му се, и остадох ту на сунцу, гологлав, као прикован. Престрављен, укоченим погледом, гледао сам у њега; био сам као тица коју је змија очарала. И он сам изгледао је врло збуњен; очију није дизао, клањао се неколико пута, приђе ми ближе, и ослови ме тихим, непоузданим гласом, отприлике гласом човека који проси.

„Молим господина да опрости за наметљивост с којом се усуђујем обраћати му се, и ако непознат: имам једну молбу на господина. Допустите ми милостиво“ „Anu, за име Божје, господине !“ узвикнух у страху, „шта ја могу учинити за човека који —“ Заћутасмо обојица и, како ми се чини, поцрвенесмо.

Он настави после гратког ћутања : „За кратко време за које сам имао срећу бити у вашој близини, ја сам, господине, неколико пута — опростите што вам то кажем — заиста са неисказаним дивљењем посматрао лепу, заиста лепу сенку коју ви на сунцу, тако рећи са благородним презирањем, и не обраћајући пажње на њу, бацате од себе ту ливну сенку под вашим ногама. Опростите ми што од вас тражим нешто тако, разуме се, емело. Не бисте ли ви можда били еклони да ми ту своју сенку уступите 2“

Он ућута, а мени као да се у глави окретао воденични точак. Шта сам могао учинити с том необичном његовом понудом да ми откупи сенку7 Мора да је луд, помпелих, те, с промењеним гласом који је боље одговарао понизности његова гласа, одговорих овако:

„Шта! драги пријатељу, зар вам није довољна ваша рођена сенка То се зове заиста необичан посао.“ Он упаде опет одмах: „Ја имам у џепу много штошта што

господину не би изгледало сасвим без вредности ; за ту не- |

оцењиву сенку, држим да је и највиша цена сувише ниска.“ Ту сам се опет сав охладио кад ме је подсетио на џеп, и нисам знао како сам га могао назвати добрим

1

пи ФР и | aj NM