Srpski književni glasnik

10692 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

старац их не прими, али, да би оставио овом човеку „неки доказ свог поштовања и љубави“, запали му кућу. Најпосле дођу к једној честитој удовици која имађаше и вољаше јако једног нећака од четрнаест година, и која их такође врло лепо прими; старац, сутрадан, кад је мали удовичин нећак пошао да их испрати до једног моета преко реке, каже дечку: „оди да ти покажем колико сам благодаран твојој тетки“, шчена га за косе и баци у реку. Задиг се ужасне, стане клети старца, а старац му објасни све зашто је шта учинио, потом се претвори у анђела и узнесе на небо. Објашњења старчева своде се на ово. Богаташу је, каже, украо леген да га научи не гостити људе само за то да покаже своје богаство ; тврдицу је обдарио да га научи гостоприметву ; филозофу је запалио кућу да би овај у рушевинама њеним нашао огромно благо које је ту сакривено; удовичина нећака је удавио да овај не би убио своју тетку кроз годину дана а Задига кроз две.

Ову историју о Задигу и пустињаку није — то се већ поодавно зна — Болтер измиелио, него је то стара. једна легенда, легенда о „анђелу и пустињаку“, која се с разним варпацијама налази у неким латинским середњевековним зборницима (Сеза Котапогшт, зеа!а Сећ), у једној француској песми ХШ века, у „Корану“, у врло старим јеврејским књигама (равински текстови, „Књига чудеса“ Казвинијева, можда п „Талмуд“), итд. Има ли те легенде у нашим народним приповеткама 72

Нема. је у цело, али извесних трагова из ње има, и ови су каткад врло интересантни. Најпре, има један, епизод, нешто промењен у осталом, и баш из ове версије какву сад по Волтеру испричасмо.

Путовали једном, каже се у нашој народној приповеци „Како право тако здраво“, Христос, св. Петар и

1 Gaston Paris, La poćsie du Moyen Age, I sćrie, Paris 1999, члаHaK: U” ange et !' Erimite.

7 Ђ. К. Стефановић, Српске народне приповедке, Н, Сад, 1871, М 24.

4 2

MANA. « AMINI

ii РГ ik LO