Srpski književni glasnik

14 2 15 +

{

ФЛОРЕНТИНСКЕ Ноћи. 1949

прпроде да је могла само у сну да ми се показује. Ја мислим, Марија, да ви пематс никакву баналну предрасулу о сновима; те поћне појаве имају заиста исто толико реалности као пи оне грубе прилике на дану које можемо да опипамо рукама, а о које се не ретко упрљамо. Јесте, у сну сам је видео, то љупко створење које ме је највише усрећило на овом свету. О њеној спољашности умем мало рећи. Нисам у стању ла сасвим тачно прикажем облике њених црта на лицу. То је било лице које никад пре нисам видео, п које после никад више нпсам видео у животу. Толико се сећам, није било ни бело ни ружичасто, него једне боје, некако благо зарумењено, бледо жуто, и провидно као крпетал. Дражи тога лица пису биле ни у строго одмереној лепоти, ни у интересантној покретљивости; његов карактер био је пре у некој чаробној, дражесној истинитости која улева страх. То је било лице пуно свесне љубави и грациозне доброте; то је више била душа него лице, п с тога никад нисам потпуно могао да зампелим спољашњи облик. Очи биле су благе као цвеће; усне, мало бледе али љупко свијене. Носпла је свилен огртач различкове боје, а то је било пи цело њено одело; врат и ноге билп су наги, а кроз меки танки плашт, као крадом, прислушкивала је каткад витка нежност тела. Речи које смо прозборили једно с другим, пето тако не могу да се опоменем ; толико знам да смо се верили, п да смо се миловали весели и срећни, искрени пи срдачни, као вереник и вереница, шта више, као брат и сестра. Али каткада нисмо ништа ни разговарали више, п гледали смо се узајмично. око у око, I, у том гледању пуном блаженства, проводили смо читаве вечности... Како сам се пробудио, ни то не могу рећи, али уживао сам још дуго после у осећању те среће. Био сам дуго као намочен нечувеним сластима, чежњива дубина мога срца била је као набијена блаженством, нека мени непозната радост као да се излила преко свих мојих осећаја, и ја остадох весео и разгаљен ма да драгану никад више нисам видео у својим сновима. Али зар нисам 39