Srpski književni glasnik

Ни АПИТЕ думи Чу ;

Bo roi. O СР. 91

да се баци у тај понор замамног гријеха, да ужива тај живот што се највише уживати даде, да се утопи у том мору уживања што је без краја, без граница, без дна, велико, непрегледно море што неспто мами своје жртве, то вјечно море гријеха на чијим се валовима љуљушкају душе п брзо, али неосјетно, тону, тону..

И по њезиним образима пзби руменило, крв јој живље заструја у жилама, она већ осјети загрљаје гоеподе што лако, фино грле, осјети њихове меке прсте, пуне претења, како је милују по њезиним образима и сељаци јој, у том тренутку, постадоше страшно одвратни што заударају на зној, са својим грубим рукама, пепуцанима од рада.

Неко закуца на прозорчић с решеткама од њезине тамнице.

Она се трже п погледа. На прозор се пспео писај, брижно се осврћђући неће ли га судац зовнути у собу на посао, обећавајући јој своју протекцију код суца, ако услиша. његове скромне жеље.

Она се продера на њ тако гласно да се овај уплаши да не чује „поглавити“, п хиатро скочи са прозорчића. Али, он је п касније кадгол је пролазио крај прозора, увијек се надвиривао и говорио јој нешто.

Она се шалила се њим и надмудривала се, одбијајући његову заштиту.

Тако прође неких осам дана. Била је позивана пред суца и преслушавана; п судац је хватао, по сто пута, у лажи.

Затим ју је судац отпуштао и она се мирно одшетала у затвор, хладно слушала како се кључ окреће у кључаоници и предавала се спокојно своме тамничком животу, веселећи се кад би јој дан брзо прошао. Један дан заточеничког живота мање, мпелила је, а један дан ближе оном жељеном и ениваном животу.

И дође вријеме кад је требала да полази у Гоепић пред виши суд.

Како је желила, био је лпјеп дан. Сунчане зраке су је пробудиле, продирући кроз решетку. Очешљала се и