Srpski književni glasnik

и a 2. A а И а ЗЕН

њи / A #% ye А Ћ ~ “ Ju “ < LE ~ • ЦГ NI:

а * TZ i A 932 СРпски Књижевни ГдАСНИК, <“

намјестила. се, огледајући се у огледалце које је била добила од писара. Опрашила је одпјело п преобукла се у чисту преобуку што су јој послали од куће. Дали су јој касније да се умије, и онда је она мирно чекала да дође час да се полази.

Чула је кола што су стала пред судом. Знала је да ће она у њима да се вози. По ходнику је одјекивала лупа жандармеких чизама п смијех. Писар се на њу љутио и није долазио на прозор.

Сједила је тако на кревету докле су допирале сунчане зраке и грпјала се на њиховој топлини. Од времена до времена је одлазила прозору и гледала што већ раде жандарми да не долазе по њу. Само је жељела да

не буде нико од њезиних при одласку, то би јој поква-.

рило њезино добро расположење. ?

П онда брава шкрипну, врата се отворише п кроз њих проби читав млаз свјетлости и сунца у затвор. Жандарми дођоше и поздравише се се њом као стари познаници, свезаше јој руке, наравно, врло слабо п онда поbome колима.

Око кола се окупила гомила радознале дјеце и жена, с балавом дјецом у нарамку. Сви погледи упрти на њу, све жене постале су наједанпут, кад се тиче туђе коже, страшно моралне и осуђивале њу, мада нијесу биле боље од ње, обасипајући је различитим именима која би, с пуним правом, могле пи саме носити, још прије него она.

Она их омјери дрским погледом, пуним пријезира и подемјеха, и сједе у кола, према жандармима. Кочијаш ошину и кола се кренуше, а њу обасу бујица поспрдних поздрава и жеља на растанку.

И опа, без пкаквога осјећаја жалости за кућом,

остављаше свој родни крај. Ништа се у њој није будило

при помисли да се неће више овамо враћати. Стар отац, један брат богаљ, a она полази стопама другог свог брата што је заборавио на кућу, постао саможив, као што ће и опа да буде. Зашто да жали, мислила је, за

ЕР

Ад

LL 4

7

i 2 <,

o 27. »