Srpski književni glasnik

NK. RO ZN А је“. и но ВУ E OVA a A O. SAO O У LL г # : ZA NI 48 · “ ћу + Ур, 4

. Вик о Рт. 93

тврдим и црним сељачким крухом, кад ће јој у свијету п бијелога претјецати!

Кал изиђоше из села жандарми јој одвезаше руке, тужећи се на зпму п гријући руке међу њезиним кољенима. Она се само смијала m гледала пх изазивачки у очи. Вјежбала се у булућем занату.

Изгледа да су жандарми с њом много дуже путовалп него што се обично путује до Госпића. Истина, они "су тврдили да су е њом немилостиво поступали п да су је тукли, лушманеки тукли. Нп сами, веле, не знаду што им дође да је онако душмански бију.

Али, писар је п даље шприо злобне гласове.

IX. Jbero m mera. Планине увукле у се душу од врућине што је пздише врео камен. На знојно лице падају сунчани зраци и пеку п опаљују кожу. Све упија врућону и тупшп се у њој. Трава, жито, дрвеће, све пзгара. Не„беенп свод се чини као ужарена meka под којом се пече "крух на огњишту. Све гине за капљом воде, п трава и "животиње п људи. . На хоризонту тек нешто мало облака. Запара. Нешто TH сједа на грудп и давп те, држи за гтушу и не миче се. Из уста тек ако излети по која псовка. У фантазији се рађа хладовина с хладном травом п чује се жубор воде. Али свега тога нема. Мисли лете ес једног предмета на · други. „Воде“, дахће п човјек и земља. И цеста премрла, отегла се лпјено, као пепечена змија. Тек ако пролете по која кола, дижући облаке прашине за собом. Чини се да сунце пе пече зракама, већ SO да пада на земљу успјана прашина, сптна, игличаста; да засппа непрестано, покрива лице, врат, руке; да про· бија кроз одјећу, продпре п пробада кроз тјеме, читаво тијело, умртвљује посебице сваки живац, забада се у сваку пору. А одоздо и са страна бију невидљиви млазови ватре из камења, п полијевају човјека евојим жаром s: као растопљеним металом.

~. а