Srpski književni glasnik

NV APN E O MV Na 1 А иу, LI MV VCOVROANINA ; | : 19 ta У SONE : пуки Ам : 94 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Крај цесте, на једној хрип камења, баби, како они веле, сједи Миле Тадић п удара гвозденим батом по тврдом камену. Тупо одјекују ударци и ломе се о планину. А бат се диже и спушта, пршти камен, а ударци палају одмјерено, досадно и монотоно.

Кућа празна, трбуси гладни. Старога већ вуче земља к себи. Маћија што је скупила крадом прије новца, чува за себе и кришом варп каву. Староме лако завара очи кад Мила нема код куће. Он осјећа мирис кад дође кући. А он п ћаћа жељни круха да се наједу. Ухватиће је он већ једном. Попашће је за косе mu питађће је да ли јој прија кава.

„О брате“, летјеле му мисли, „ала је овај камен. тврд!“ Отпаде шака, лулпајући по њему, а по руци пзбише жуљеви. Али, добро да су му п то дали опп код оџћине. Зарадиће овако да се живи пет-шест дана. А можда ће се и Никола сјетитп њих. Да зна бар гдје је, да му пише.

Е, а зар је оно брат! Оп је као што му је п сестра, обоје су пропали за њих, изгубљени. Пеће више о њима ни да водп рачуна. Они су за њега умрли. Нема их, не. постоје, као да нијесу никада ни били! Даће им пи парастос да се чита, ништа зато! Поп ће за новац и живима да чита парастос!

„О брате, ала је тврдо сједити на камену!“ уздахну и намјести боље пода се аљинац на коме је сједио. Још има нешто да стуца, биће готов до попасне добе ако не наиђе вријеме. Спарно је. У

Онда се сјети да направи хлада. Усијече једну лиснату грану и забоде је у камење. Тако! Па онда поквасп уста врућом водом која му је још остала.

Тромо се бат дизао и спуштао, мукло и млитаво јечали ударци. А еваки ударац одјекује у мозгу празном јеком. А то га узрујава и доводи му луде миелп у главу.

Видио је неки дан Јовешу како се провезао крај његове куће. Добио у Босни жандарију. Хтио је да га пресретне, дочека пи убије. И онда се предомпелпо. Сестру више не може спасти. Само би себи нашкодио и уништио