Srpski književni glasnik

Вери 0 Po. 95

своју будућност. Он, петпна, сад тупа камење, али доћи ће његово вријеме, мора доћи, мора!

А вјетар дизаше се полако, посећи прашину цестом п засппајући му нос п очи. На небо се вукли облаци све више и више. Ето буре, помисли, п удвоји брзину, туцајући камење.

Валови вјетра постајаху већи п удараху све љуће. Цеста се замагли од прашине. А он је још сједпо п туцао.

Онда се проломп фијук, луди п дивљи фијук вихора који је растао сваким замахом својим, сваким замахом све више пирпо крила као нека злокобна птичурина, обијесно лупао њима, дижући прашину, ситније комаде дрвећа, кидајући лишће с грана, завитлавајући све у једно коло, окрећући се на једној нозп, лупањем крила једно о друго давао такт, пуштајући из грла гласове грозе, страха пи ужаса. А опп предмети, впеоко завитлани у мору прашшне, мијењали, свакп час, свој положај, чинили се час као дуги редови радника, са сјекирама на рамену, торбом на леђима, што плу у свијет, или, као појана гомила жена. што се окрећу уокруг, опијајући се том вртњом, с високо уздигнутим рукама, пуштајући који клик ои онда падајући на земљу од умора. И то коло окретало се, бјежало све даље, преко ливада, преко поља, добијајући ново друштво у замјену за оно што је успут попадало.

А се фијуком вјетра мијешало се лудо туцање Миле Тадића, тупе ударце носио вјетар п разбијао их о планину, а јека као да поспрдно одјекује, њезина ломљава чин се као подругљпв грохот спједих сетпјена: „Дижите п сабијајте цесте п путеве! Алп не за се, ни за дјецу и унуке своје, већ за оне што ће доћи да вам погасе ватре на отњиштпма вашим, за туђина !“

А вихор бјеснг.

Вељко М. Милићевић.